Ferrari (tnx to Connor)

Muskarce treba plašiti i zgražavati - moraju da čitaju !

Odem ja tako u sobu, da spavam po preporuci, ali nešto me otkida u stomaku i ja se pošteno zabrinem kako ću ovako do jutra. Vidim u hodniku malu cigančicu od 14 godina sa stomakom do zuba, šeta da umanji bolove i usput psuje: "Ma, ćes da izadjes, nego šta ćes, kako si ušo tako ćes izadjes".Hrabro dete, nema šta, prosto se postidim što ovoliko teško podnosim bolove, stisnula sam zube, a suze samo sto ne poteku. Tako ja trpim i ćutim, jaučem u sebi,  kad hodnikom prodje jedna babica. Prodje i vrati se nazad." Jel' ti to imas trudove?", pita me. Trudovi?  Jbg, otkud znam sta su to trudovi. "Ajde sa mnom u salu, da te vidimo". Odem ja u salu za porodjaje, popnem se na sto, pridje jedna od babica i kriknu: "Evo je glava, zovite doktorku N!!!!"  Svi se sjate oko mene, i svi mi viču da čekam i da se ne napinjem. Da se ...šta? Napnem se ja da se setim, kad ono - ffffljasss!!!! Osetim da je nešto izletelo iz mene, kao katapultom. Jedva su uhvatili bebu, da ne preleti sto. Razdra mi se jedna od babica :" Ti drugi put da dodjes na vreme, vidiš kako se brzo poradjas".

Ćerka, 2400 gr.                   

Muž, koji je živeo mažen i pažen od strane majke i sestre, oduvek je tvrdio da želi žensko dete, i to jedno dete. Odradio je svoja 3 minuta i bio spokojan. Ali, ne zadugo...

Posle dve  godine ja opet u devetom mesecu trudnoće. Sad već iskusno nemam svog doktora. Mali grad, svi me znaju, svejedno ko me poradja - čas posla. Baš kad ja  udjem u termin za porodjaj krenu da kreče porodilište. Nema veze, poradjaću se u gradu 5 km od mog. Kad su počeli izjutra bolovi krenemo muž i ja sami u bolnicu. Sve lagano i natenane. Na vreme. Ja opuštena, maksimalno. Drugorotka. One se poradjaju  k'o od šale. Jaoooj, koja zabluda! Kad su me uhvatili u mašinu! Prvo su me obrijali dole tupim brijačem koji im je odredjen za porodilje tog meseca (cirka stotinak brijanja po brijaču). A koliko dugo sam samo razmišljala i premisljala o brazilskoj depilaciji... Ehhh. Onda su me klistrirali. Ne znate šta je to? Ma, laganica: gurnu ti crevo u anus, pritom se ne uzbudis ni malo, napune te vodom i onda klokoćeš izvesno vreme dok iz tebe ne izadje i poslednja mrvica pizze od juče. Uh, kad samo pomislim da je to trend i da neki plaćaju za ispiranje creva. Hvala lepo. Konačno, popnu me  na sto, i jos uključe indukciju (nesto nalik infuziji), koja će da mi veeeeeoma ubrza porodjaj .Bilo je oko 11 sati, prepodne, i muž se vrati kući da pozove društvo na pijanku, dok čeka radosnu vest. Ležim ja tako, bolovi ne staju, ali se i ne pojačavaju. Dodje neka doktorka, gurne ruku dole i samo kaže šifru :"jedan prst". Izgleda da njoj i ne veruju baš mnogo, naidje drugi doktor i ponovi istu stvar.A da ne pričam o babicama, kako je koja dolazila u salu, tako je gurala ruku u moju...hmmm, znate šta. Negde oko 4 popodne šifra je promenjena."Dva prsta". Naravno, svaka je babica na kraju smene proveravala stanje guranjem odredjenog broja pstiju. A tek ove iz nove smene! Kako dodje na posao, tako mi gurne ruku. I ništa mi ne pričaju, samo čujem kako nešto mumlaju medjusobno: "Šta je sa ovom drugorotkom?" Negde oko 8 uveče, pošto su se pored mene isporadjale na brzaka silne prvorotke, obraduje me vest o tri prsta. O, jeah! Ako nastavim ovako, za pet dana se poradjam sigurno!Ako u medjuvremenu ne odapnem od ovolikih bolova. Oko 11 sati, skoro pred ponoć, udje doktorka i još sa vrata mi se obrati: "Zlato,  porodićeš se uskoro" .Ma znam ja to vec 9 meseci, mislim u sebi, nego šta je sa ovom ženom, otkud ovolika promena, čak mi se i obratila. Tek sledećeg dana sam saznala da je moja  uplašena i očajna sestra otišla u obližnju zlataru i kupila deeebelu zlatnu narukvicu i odnela doktorki kao mali znak pažnje. I - stvarno: jurnuše svi da mi daju neke silne inekcije, okupi se ekipa, čak su i drugu bocu te indukcije krenuli da mi daju, svi me bodre, viču: "napni se, hajde jos jednom, sad stani, sad jos jednom...", kao da ću petorke da rodim. Ja vrištim ko prase kad kolju. Sramota me, jbg, al' vrištim. Tačno u 12 sati, u ponoć, doktorka vrisnu zadnja: "Muško, muško!!!". Ma, ženo bre, zar misliš da mi je važno što je muško. Pa ni mom mužu to nije nikad bilo bitno. Uvek je pričao da pol nije ni malo važan, a da on voli žensku decu.

Sin, 3550 gr.                        

Posle nekoliko dana  sretnem potpuno nepoznatu komšiku koja mi čestita na rodjenju sina. "Kako znaš", pitam zbunjeno nepoznatu  osobu."Ma tvoj muž je pre neku noć izleteo na vašu terasu i drao se SIN, SIN, SIN...ceo kvart zna da je muško". Toliko o Balkancima.

I na kraju, treba li uopste da kazem koliko su mi ćerka i sin različite ličnosti?

Vidim - vi jeste, čim ste čitali do kraja ;)) 

PS Stvarno me intersuje - da li su muskarci u stanju da prisustvuju porodjaju (sto se nas zena tice, mi to vec moramo po "sluzbenoj duznosti") ? 

PPS   Retko ko cita komentare, a steta je da se ne procita neverovatna prica o porodjaju u kuci, bez lekara,  koju je zoljas napisao kao dvadeseti komentar na ovaj post. Nadjite ga i procitajte, necete zazaliti!!