Jedan uobicajeni radni dan:

Renault.

Kraj dana 

Dodje mi da viknem kao Homer Simpson:  "Ja obično nisam čovek koji se moli, ali ako si negde gore, molim te, spasi me, Supermene! " 

I taman budes svestan otudjenja u savremenom svetu, kad krenes da se ublogujes. A tamo...

Pre neki dan je Mladi luk  ( http://mladiluk.blog.rs/) opisao jedan lep gest - deci iz kraja kupio je po sladoled. Ja sam  dopisala komentar sa pricom koju nikome do tada nisam ispricala. Zasto, ne znam ni sama. Ako se neko dobro delo ucini poznatoj osobi  onda ja uvek posumnjam da se iza toga ko zna sta krije, pa  samim tim se i ne radi o dobrom delu. Ali, ako se dobro delo ucini potpuno nepoznatoj osobi, koju nikada vise necemo sresti, i od koje ne mozemo ocekivati reakciju ili uzvratnu uslugu, onda je to pravo dobro delo. Njega cinimo zbog nas samih, i nemamo potrebu da se njime hvalimo.Dakle, i dalje me je mucilo pitanje zasto smo on, a i ja, pricali o tome. I odjednom mi je sinulo: ne pricamo mi to bas nikome, ovo mesto, ovaj blog nam je kao ona velika rupa u koju mozes da viknes i kazes sve sto zelis, pa makar i to da car Trajan ima velike usi. Niko od vas me nikada nece sresti i upoznati, dakle mogu ovde da se derem i vicem sta hocu.

 

E, kad je vec tako, onda mogu da ispricam jos jednu slicnu pricicu. A vi slusajte, ako zelite.

 

Bilo je jutro, pocetak zime, cak je i sneg pomalo proletao. Kupila sam dorucak, pogacice mirisne i toliko vruce da se i zamagljena kesa pusila zajedno sa njima. Isla sam uzanom stazom, i nije bilo sanse da ga ne primetim - mali cigancic, poluobucen, polubos, polusmrznut, sedeo je na komadu lepenke. Prosio je. Lose mu je islo; ljudi su prolazili sa rukama u dubokim dzepovima, i nikom se nije vadio sitnis. Ravnomerno koracajuci, bez ijedne reci , prosla sam kraj njega i skoro neprimetno stavila  kesu sa toplim pecivom u njegovo krilo. Pognute glave i praznih ruku stigla sam do kraja staze, kad zacuh: "Dobro jutro". Bila je to uciteljica moje cerke, i ja otpozdravih srecna sto me ranije nije videla.

Posle par meseci, iznervirana kao sto cesto umem da budem, resila sam da malo uzvratim i "verbalno izmaltretiram" cerku, tako sto cu da joj odrzim predavanje o nezahvalnosti ljudi (zbog onog sto imaju, dok neki nemaju nista). I naravno krenem da joj po prvi put pricam ovu vec opisanu pricu. Usput poradim na dramaticnosti, da utisak bude jaci, pa te duvao je leden vetar, a sneg, sneg je bio dubok do kolena...Taman se ja zapricala kad ce ona: "Ma, znam sve to, ne moras da mi pricas". "Cuti", kazem ja, " Cuti tu i slusaj". "Znam sve, zasto da slusam opet?", ponovi cerka. "Sta znas?", vec sam sasvim iznervirana. A ona ce: "Tu nam pricu uciteljica prica bar jednom nedeljno. Kad god imamo neku pauzu, ona krene sa pricom - znate, deeeco, ja sam skoro videla jedno dobro deeelo, koje je ucinila majka  vase drugarice... A onda ceo razred pogleda belo u mene, k'o da sam im nesto ja kriva, i samo sapucu : o ne, ne opet..."

 

Eh te uciteljice,

bozanska i nestvarna  bica :)    

Ponekad pomislim da li je dobro delo zaista dobro i za onog drugog. I da li je zaista dobro? Lepo kaze onaj vic:

Bio jedan čovek koji je ceo svoj život bio grešan.

.Utom dotrči i detetova majka i kroz suze reče sinu: - Adolfe, sine, zahvali se čiki!!!

Ne boj se onoga kome nisi dobro ucinio.

Dakle, da zakljucim , definitivno:

O DOBRIM DELIMA NE TREBA PRICATI

NIKOM, NIKAD I NIGDE

Izuzev ovde.

Na blogu.

U rupi.