O omove sam vec paisla, ali njie lsoe ctui jos jedonm. 

Zaavljhuujći nobniečoj mćoi ljdksuog mgzoa, pemra irtažsiavnjima nučainka sa Kmbreidža, njie vžano kjoim su roedsldoem npiasnaa slvoa u rčei, jdieno je btino da se pvro i psldeonje sovlo nlaaze na sovm msteu. Otasla solva mgou btii u ptponuom nerdeu i bez ozibra na ovu oloknost, tkest mžeote čtiati bez pobrelma. Ovo je zobg tgoa što ljduksi mzoak ne čtia savko slvoo pnaooosb, vec rčei psmraota kao cleniu. Oavj preomećaj je šljiavo nzavan tipoglikemija.

Dceo, pušokali ste sve što je u všoaj mćoi i ntise upesli. Lcekija kjou tebrate načiuti je: naikd ne pošavkuaj.

Mradž, mogno ćeš mi netadosjtai. I to ne smao zobg skesa već i zobg prirepmanja hnrae.

Žliem da netšo polidem sa vmaa – tri ktrake rečicene kjoe će vam pooćmi u žiotvu.

Pvra: Je l’ meožš da me zanimeš?

 Durga: Droba ijdea, šfee!

Tćrea: Blio je tkao kad sam daošo.

Ja obničo naism čeovk kjoi se mloi, ali ako si ndege groe, mliom te, saspi me, Spuremene!

Ovo je prvobitno bio samo komentar u vezi  podrske koju mi je napisao zoljas. Ali, onda sam shvatila da ce retko ko da naleti na taj tekst, pa sam odlucila da sve objavim kao kratak post - poziv da i vi kazete svoje misljenje.

Dakle, da li se mi ovde takmicimo, da li nam je vazno da upadamo na kojekakve liste i da li brinemo koliko cemo na njima ostati?

Da li nas raduje kad tamo neko proceni da smo "vredni" paznje, a mislimo da smo bezvredni ako nas na doticnoj listi nema?

Da li zbog toga kalkulisemo, brinemo o ritmu izlazenja postova, pisemo o necemu sto nas ne dotice, a znamo da ce biti intrigantno?

Da li izbegavamo da pisemo o hermeticnim temama, o necemu za sta znamo da ce biti samo za nasu dusu, i da nece biti citano, samo zato sto ce nas to srozati na nekoj tamo listi?

Da li se plasimo da iskreno pohvalimo druge, jer su nam ljuta konkurancija i tik uz nas na nekim listama?

Da li smo lazno ljubazni sa onima koji su aktivni na blogu, a ciji komentari mogu da nam znatno pomognu u napredovanju ka vrhovima lista?

Da li vise brinemo o broju komentara njego o njihovom sadrzaju?

Da li nas vise obraduje 5 kratkih kurtoaznih komentara ili jedan pisan sa odusevljenjem?

Da li...?

Ili samo zelimo da nas cuje i neko dalek, kome nikada ne bi ni imali prilike da pricamo ?

Ili se zabavljamo dok pisemo, a jos vise nas obraduje kad i neko drugi to voli da cita?

Ili nam je bitno sto nas konacno neko razume i hoce da nas slusa?

Ili nam nekakve liste uopste i nisu vazne kada se u obzir uzme ovo malopredjasnje?

Ili...?

Ne prozivam nikoga. Ne mislim da ste ovakvi ili onakvi. Da je tako ne bih se ni zadrzavala ovde.

Samo pitam.

A evo i mog misljenja:

1.  Veoma mi smeta SUVISE KRATAK SREDNJI SPISAK sa novim postovima. Ako ne svracate sedam puta dnevno, velika je sansa da masu dobrih i zanimljivih stvari propustite. Retko ko ide sa potragom dalje od prve strane, a ona je nedopustivo kratka. Mislim da bi mogla da bude bar 2-3 puta duza, da vremenski pokrije sto duzi period.

2.   Umesto svih onih silnih top-lista korisniji bi bio obican spisak svih blogova sa novim clancima. Bez prikaza clanka, samo SPISAK blogova koji su izbacili nov clanak. Tako bi imali predstavu o tome ko je pisao, bez obzira radi li se o novom blogu (koji je obicno prazan) ili o nekom blogu koji ne pripada novajlijama.

3.   Ako bas mora, neka ostanu vrlo kratke liste naj naj, iako one barataju ciframa i sasvim su irelevantne - znam da neki zive za njih

4.   Mnogo bi korisniji bio spisak blogova kojima su stigli zadnji komentari. Ovako, neki blog napumpa neku nedostiznu cifru i nedeljama figurira, dok se kod drugih odvija vrlo ziva prepiska o kojoj niko pojma nema (ova kritika obuhvata i neke moje postove koji danima miruju i odmaraju na listama).

5.  Za one koji bas vole da se izdvajaju, ceznu da su na nekim vrhovima, ne vole da budu deo celine, preziru gubitnike, misle da su drugaciji, misle da su samo oni vredni pogleda, ili da su bar kandidati za to, koji se mrste dok ovo citaju jer se u tome pronalaze, e za njih samo jedna kratka poruka - ...hmm, ipak nemam snage da to izgovorim...

Nadam se da se niko nece uvrediti, nije mi bila namera. Volela bih da cujem i vase misljenje. I naravno, mislim da ovo mesto postoji da bi NAMA bilo prijatno, jer ako nije tako nece biti ni nas, a ni bloga.

DAKLE, I VI SE PITATE !!!

Jedan uobicajeni radni dan:

Renault.

Kraj dana 

Dodje mi da viknem kao Homer Simpson:  "Ja obično nisam čovek koji se moli, ali ako si negde gore, molim te, spasi me, Supermene! " 

I taman budes svestan otudjenja u savremenom svetu, kad krenes da se ublogujes. A tamo...

Pre neki dan je Mladi luk  ( http://mladiluk.blog.rs/) opisao jedan lep gest - deci iz kraja kupio je po sladoled. Ja sam  dopisala komentar sa pricom koju nikome do tada nisam ispricala. Zasto, ne znam ni sama. Ako se neko dobro delo ucini poznatoj osobi  onda ja uvek posumnjam da se iza toga ko zna sta krije, pa  samim tim se i ne radi o dobrom delu. Ali, ako se dobro delo ucini potpuno nepoznatoj osobi, koju nikada vise necemo sresti, i od koje ne mozemo ocekivati reakciju ili uzvratnu uslugu, onda je to pravo dobro delo. Njega cinimo zbog nas samih, i nemamo potrebu da se njime hvalimo.Dakle, i dalje me je mucilo pitanje zasto smo on, a i ja, pricali o tome. I odjednom mi je sinulo: ne pricamo mi to bas nikome, ovo mesto, ovaj blog nam je kao ona velika rupa u koju mozes da viknes i kazes sve sto zelis, pa makar i to da car Trajan ima velike usi. Niko od vas me nikada nece sresti i upoznati, dakle mogu ovde da se derem i vicem sta hocu.

 

E, kad je vec tako, onda mogu da ispricam jos jednu slicnu pricicu. A vi slusajte, ako zelite.

 

Bilo je jutro, pocetak zime, cak je i sneg pomalo proletao. Kupila sam dorucak, pogacice mirisne i toliko vruce da se i zamagljena kesa pusila zajedno sa njima. Isla sam uzanom stazom, i nije bilo sanse da ga ne primetim - mali cigancic, poluobucen, polubos, polusmrznut, sedeo je na komadu lepenke. Prosio je. Lose mu je islo; ljudi su prolazili sa rukama u dubokim dzepovima, i nikom se nije vadio sitnis. Ravnomerno koracajuci, bez ijedne reci , prosla sam kraj njega i skoro neprimetno stavila  kesu sa toplim pecivom u njegovo krilo. Pognute glave i praznih ruku stigla sam do kraja staze, kad zacuh: "Dobro jutro". Bila je to uciteljica moje cerke, i ja otpozdravih srecna sto me ranije nije videla.

Posle par meseci, iznervirana kao sto cesto umem da budem, resila sam da malo uzvratim i "verbalno izmaltretiram" cerku, tako sto cu da joj odrzim predavanje o nezahvalnosti ljudi (zbog onog sto imaju, dok neki nemaju nista). I naravno krenem da joj po prvi put pricam ovu vec opisanu pricu. Usput poradim na dramaticnosti, da utisak bude jaci, pa te duvao je leden vetar, a sneg, sneg je bio dubok do kolena...Taman se ja zapricala kad ce ona: "Ma, znam sve to, ne moras da mi pricas". "Cuti", kazem ja, " Cuti tu i slusaj". "Znam sve, zasto da slusam opet?", ponovi cerka. "Sta znas?", vec sam sasvim iznervirana. A ona ce: "Tu nam pricu uciteljica prica bar jednom nedeljno. Kad god imamo neku pauzu, ona krene sa pricom - znate, deeeco, ja sam skoro videla jedno dobro deeelo, koje je ucinila majka  vase drugarice... A onda ceo razred pogleda belo u mene, k'o da sam im nesto ja kriva, i samo sapucu : o ne, ne opet..."

 

Eh te uciteljice,

bozanska i nestvarna  bica :)    

Ponekad pomislim da li je dobro delo zaista dobro i za onog drugog. I da li je zaista dobro? Lepo kaze onaj vic:

Bio jedan čovek koji je ceo svoj život bio grešan.

.Utom dotrči i detetova majka i kroz suze reče sinu: - Adolfe, sine, zahvali se čiki!!!

Ne boj se onoga kome nisi dobro ucinio.

Dakle, da zakljucim , definitivno:

O DOBRIM DELIMA NE TREBA PRICATI

NIKOM, NIKAD I NIGDE

Izuzev ovde.

Na blogu.

U rupi.

Navikli ste da se smejete dok me citate. Znam da ce i ovo da vas nasmeje : NAPISALA SAM PESMU.

     Ferrari (tnx to Connor)

Muskarce treba plašiti i zgražavati - moraju da čitaju !

Odem ja tako u sobu, da spavam po preporuci, ali nešto me otkida u stomaku i ja se pošteno zabrinem kako ću ovako do jutra. Vidim u hodniku malu cigančicu od 14 godina sa stomakom do zuba, šeta da umanji bolove i usput psuje: "Ma, ćes da izadjes, nego šta ćes, kako si ušo tako ćes izadjes".Hrabro dete, nema šta, prosto se postidim što ovoliko teško podnosim bolove, stisnula sam zube, a suze samo sto ne poteku. Tako ja trpim i ćutim, jaučem u sebi,  kad hodnikom prodje jedna babica. Prodje i vrati se nazad." Jel' ti to imas trudove?", pita me. Trudovi?  Jbg, otkud znam sta su to trudovi. "Ajde sa mnom u salu, da te vidimo". Odem ja u salu za porodjaje, popnem se na sto, pridje jedna od babica i kriknu: "Evo je glava, zovite doktorku N!!!!"  Svi se sjate oko mene, i svi mi viču da čekam i da se ne napinjem. Da se ...šta? Napnem se ja da se setim, kad ono - ffffljasss!!!! Osetim da je nešto izletelo iz mene, kao katapultom. Jedva su uhvatili bebu, da ne preleti sto. Razdra mi se jedna od babica :" Ti drugi put da dodjes na vreme, vidiš kako se brzo poradjas".

Ćerka, 2400 gr.                   

Muž, koji je živeo mažen i pažen od strane majke i sestre, oduvek je tvrdio da želi žensko dete, i to jedno dete. Odradio je svoja 3 minuta i bio spokojan. Ali, ne zadugo...

Posle dve  godine ja opet u devetom mesecu trudnoće. Sad već iskusno nemam svog doktora. Mali grad, svi me znaju, svejedno ko me poradja - čas posla. Baš kad ja  udjem u termin za porodjaj krenu da kreče porodilište. Nema veze, poradjaću se u gradu 5 km od mog. Kad su počeli izjutra bolovi krenemo muž i ja sami u bolnicu. Sve lagano i natenane. Na vreme. Ja opuštena, maksimalno. Drugorotka. One se poradjaju  k'o od šale. Jaoooj, koja zabluda! Kad su me uhvatili u mašinu! Prvo su me obrijali dole tupim brijačem koji im je odredjen za porodilje tog meseca (cirka stotinak brijanja po brijaču). A koliko dugo sam samo razmišljala i premisljala o brazilskoj depilaciji... Ehhh. Onda su me klistrirali. Ne znate šta je to? Ma, laganica: gurnu ti crevo u anus, pritom se ne uzbudis ni malo, napune te vodom i onda klokoćeš izvesno vreme dok iz tebe ne izadje i poslednja mrvica pizze od juče. Uh, kad samo pomislim da je to trend i da neki plaćaju za ispiranje creva. Hvala lepo. Konačno, popnu me  na sto, i jos uključe indukciju (nesto nalik infuziji), koja će da mi veeeeeoma ubrza porodjaj .Bilo je oko 11 sati, prepodne, i muž se vrati kući da pozove društvo na pijanku, dok čeka radosnu vest. Ležim ja tako, bolovi ne staju, ali se i ne pojačavaju. Dodje neka doktorka, gurne ruku dole i samo kaže šifru :"jedan prst". Izgleda da njoj i ne veruju baš mnogo, naidje drugi doktor i ponovi istu stvar.A da ne pričam o babicama, kako je koja dolazila u salu, tako je gurala ruku u moju...hmmm, znate šta. Negde oko 4 popodne šifra je promenjena."Dva prsta". Naravno, svaka je babica na kraju smene proveravala stanje guranjem odredjenog broja pstiju. A tek ove iz nove smene! Kako dodje na posao, tako mi gurne ruku. I ništa mi ne pričaju, samo čujem kako nešto mumlaju medjusobno: "Šta je sa ovom drugorotkom?" Negde oko 8 uveče, pošto su se pored mene isporadjale na brzaka silne prvorotke, obraduje me vest o tri prsta. O, jeah! Ako nastavim ovako, za pet dana se poradjam sigurno!Ako u medjuvremenu ne odapnem od ovolikih bolova. Oko 11 sati, skoro pred ponoć, udje doktorka i još sa vrata mi se obrati: "Zlato,  porodićeš se uskoro" .Ma znam ja to vec 9 meseci, mislim u sebi, nego šta je sa ovom ženom, otkud ovolika promena, čak mi se i obratila. Tek sledećeg dana sam saznala da je moja  uplašena i očajna sestra otišla u obližnju zlataru i kupila deeebelu zlatnu narukvicu i odnela doktorki kao mali znak pažnje. I - stvarno: jurnuše svi da mi daju neke silne inekcije, okupi se ekipa, čak su i drugu bocu te indukcije krenuli da mi daju, svi me bodre, viču: "napni se, hajde jos jednom, sad stani, sad jos jednom...", kao da ću petorke da rodim. Ja vrištim ko prase kad kolju. Sramota me, jbg, al' vrištim. Tačno u 12 sati, u ponoć, doktorka vrisnu zadnja: "Muško, muško!!!". Ma, ženo bre, zar misliš da mi je važno što je muško. Pa ni mom mužu to nije nikad bilo bitno. Uvek je pričao da pol nije ni malo važan, a da on voli žensku decu.

Sin, 3550 gr.                        

Posle nekoliko dana  sretnem potpuno nepoznatu komšiku koja mi čestita na rodjenju sina. "Kako znaš", pitam zbunjeno nepoznatu  osobu."Ma tvoj muž je pre neku noć izleteo na vašu terasu i drao se SIN, SIN, SIN...ceo kvart zna da je muško". Toliko o Balkancima.

I na kraju, treba li uopste da kazem koliko su mi ćerka i sin različite ličnosti?

Vidim - vi jeste, čim ste čitali do kraja ;)) 

PS Stvarno me intersuje - da li su muskarci u stanju da prisustvuju porodjaju (sto se nas zena tice, mi to vec moramo po "sluzbenoj duznosti") ? 

PPS   Retko ko cita komentare, a steta je da se ne procita neverovatna prica o porodjaju u kuci, bez lekara,  koju je zoljas napisao kao dvadeseti komentar na ovaj post. Nadjite ga i procitajte, necete zazaliti!!

 

Nije mi namera da pisem o sebi.

Ovo je bio Emil M. Sioran.